|
Intervju
sa Vladimirom Radisicem, p.RT™ (objavljeno u Intermedijalnom Flashu, i 3+4, casopisu katedre za istoriju umetnosti, Filozofskog fakulteta u BGD)
Vladimir Radisic (p.RT™): Od samog starta sam bio svestan, govorim sad u svoje ime, da je to neophodna vrsta treninga za sticanje vizuelnog aparata, ili znanja da, na kraju krajeva, mogu da izvedem nešto u materijalu a ne da nagadam. Problem je u tome da Akademija van te svoje uloge treninga preuzima, odnosno umišlja da preuzima, i veliku ulogu onog ko formira umetnicku licnost u cjelini, a tu greši, jer prosto tendencije koje se u stvarnosti dešavaju, a koje bi trebalo da se prelamaju u umetnosti, do njih uopšte ne dopiru. Na srecu, ja sam imao dobre profesore, pre svega mislim na Milana Blanušu, koji mi je predavao slikarstvo, a koji je imao jednu vrstu fleksibilnog autoriteta da podrži razmišljanje koje se nekad kosilo sa onim akademskim, a nekad išlo upravo nasuprot njemu. Takav primer mogu biti i slike radene za diplomsku izložbu, a kasnije izložena na Oktobarskom Salonu u Beogradu, koje su klasicna ulja na staklu 50 x 70 cm, ali izvedene dosljedno izdizajnirano. "Prelomljene" su u QuarkXpressu na kompjuteru, boje koje su mi se dopale na ekranu, iz štamparske CMYK game, prenete su na staklo valjkom i šablonima, u potpunosti bez doticanja materijala prstima. Takvai slicna iskustva, mali sukobi, rasprave, najcešce su dobre, zato što je sve to, zapravo bila borba sa ocekivanjima, zato što se na Akademiji ocekuje jedna vrsta produkcije, ocekuje se da ti radiš "prepoznatljiva" ulja ili glinene skulpture ili kolažirane plakate i ti, ako samo malo izadeš van tih išcekivanosti, nastupa borba a sve zbog zapravo beningnih stvari. Iz te borbe smo se mi, u neku ruku, i izgradili. Sad, kad toga više nema, shvatamo da pocinje period nove vrste iskustva, nove konsolidacije. Naš rad staje na novu osnovu i postaje potpuno autonoman. U tom smislu je Akademija nama poslužila i njojzi hvala.
p.RT™: Znam za ljude koji se u svojoj umetnosti
bave hrišcanskim nasljedjem. Mileta Prodanovic, na primer, se bavi
pravoslavljem na jedan osoben, možda više uceno-jezuitski nacin.
Ono što mene zanima, u ophodenju prema hrišcanstvu, kada budem
siguran da sam dovoljno zrela licnost za tako nešto, jeste povezivanje
pravoslavnog koncepta sa medijima kojima se koristi savremena umetnost.
To u šta se umetnost danas uvezuje u smislu konteksta ne moraju da
budu samo paradoksi društva, problemi vezani za posljedice protoka
globalnog kapitala i slicne stvari. Mislim da ne postoji prepreka da mediji,
kao što je, na primer video ili hipertekst, postanu prihvatljivi
za pravoslavlje, ali ne tako da se stvara nova ikona na televizoru, vec,
pre svega da se ostvari jedna misaona, konceptualna veza. Covek ne može
živeti šizofreno, pa tako i mi, ako živimo pravoslavno
i liturgijski, ako osecamo ovaj svet na jedan nacin, nemoguce je da se
to u našem radu odstranjuje. Pošto i Jovan i ja znamo da još
uvek nismo dovoljno zreli da takve stvari uradimo na pravi nacin, mi nastavljamo
da se stvarima bavimo matematicki. To znaci vidimo nešto i posle
kroz šalu, kroz ironiju, kroz ozbiljnost slažemo neki rad i
to su još uvek radovi koji se mogu išcitati do kraja. U tom
smislu mi gotovo nikad nismo bili u potpunosti zadovoljni ostvarenim projektom.
Ono što želimo da napravimo je rad koji ne može nikad do
kraja da se išcitaß, koji je racionalno citljiv samo do jednog
stepena, dakle koji nije samo nekakav intelektualni konstrukt ili kreativan
rebus ili pak puka socijološka studija, jer takve stvari smatramo
dosadnim. Ne izdržavaju ni drugo gledanje. V.T.: U prostoru gotovo lišenom teskobe (ustvari, naviknutom na nju), u kom vlada liotarovska 'logika informacionog tipa', a koji B. Dimitrijevic ilustruje Augeovom teorijom supermodernosti, gde je " sve veca šansa da ostanemo sami, a naša predstava ili predstava o nama bude neprimecena", pokušavate da pronadete mesto svoje umetnosti, ne uzmicuci pred pitanjem njene odgovornosti pred narušenim društveno/ etickim relacijama. Vidite li u medijima, kojima se služite prednost u ostvarenju angažovane umetnosti i kako ce se, po vama, ta linija umetnost-tehnologija-angažovano nastaviti u buducnosti ? p.RT™: Ne mislim da više postoje revolucije. Postoji evolucija i posle iskustva moderne i kasnijih iskustava, umetnost sigurno zna da ne može menjati svet velikim konceptima, ali ono što može jeste da slaže jedan po jedan kamen ka necemu. Naša je prednost u tome što prirodno koristimo i kompjuter i internet, video, ili sve forme štampanih materijala, ali i tradicionalnu 'zanatsku' tehnologiju. Nismo ograniceni na jedan medijum, vec radimo sa svakim koji je adekvatan radu. U tom smislu je i naša odgovornost veca, jer mediji postavljaju pitanja, narocito to postavljaju mediji masovne komunikacije, kako ih koristiti, zašto ih koristiti, koji su pravi nacini za to. Postoji medutim i faktor malogradanske sredine, tj. šta je IN i šta se najviše sjaji,a trenutno se najviše sjaje CD romovi i cyber art, što je nadam se prolaznog kakraktera, i vec se približava vrijeme prirodnog odnosa prema ovim medijima. Pošto nas interesuje rastakanje umetnosti do njene neprimjetljivosti, ili njeno tinjanje na samoj granici izmedu umetnicke i vanumetnicke realnosti, normalno je i da se koristimo i svim vanumetnickim strategijama. Naprimer marketinškim ili korporacijskim, naucnim. Takode je u skladu sa ovim prirodno korišcenje njima adekvatnih medija. Informaticko društvo jeste društvo usamljenih, odatle i puna usta price o 'komunikaciji'. Usamljenost nam je posebno interesantna, kao i tuga ili neobjašnjivo nezadovoljstvo. V.T.: Vaši radovi i akcije se služe jezikom/sredstvima masovnih medija za koje Escensberger kaže da "ne doprinose komunikaciji, vec njenom sprecavanju". Kako je umetnost uspela da prevazide problem "interakcije izmedu onog koji prenosi i onog koji prima" i da li za vas stvaralaštvo prepušteno zakonima 'informatickog totalitarizma' može da izgubi neke od svojih primarnih kvaliteta, pre svega individualnost? p.RT™: Mediji masovne komunikacije potcinjeni su sopstvenom formalizmu, koji otežava komunikaciju suštinskog u onom što se preko njih transportuje. Svi oni su prepuni svojih funkcionalnih stereotipa, koji ih cine zatvorenim, ali i mocnim. Ako bi sve te naslage stereotipa uklonili ostala bi verovatno jedna šacica nekakvog idejnog jezgra u tim porukama. Isto tako mnogo 'dubreta' ima i u licnoj komunikaciji medu ljudima. Mislim na cesto pribegavanje bespotrebnim transakcijama, pretvaranjima i raznorazom igranju igara. Mediji su cak isuviše svesni svoje moci, a nas posebno interesuje razotkrivanje strategija 'manipulacije mistifikacijom'. cak ne samo u medijima, nego i u obicnom a narocito u profesionalnom životu. Mistifikacija je cista strategija moci kojom se koriste skoro svi, od politicara do umetnika, i njom se na jednostavan nacin stvarima daje aura nedokucivih vrednosti iako one zapravo pate od "viška realnosti", ili cak banalnosti. V.T.: Da li mislite da je dovoljno biti svestan trenutnog prisustva odredenog umetnickog dela u nekom medijskom distriktu, pa da on samim tim postane procišcen i ogoljen do same srži komunikacionih kanala i kao takav spreman da transponuje odredenu umetnikovu ideju? p.RT™: To bi bilo tako, zapravo idealno, ako bi umetnici bili maksimalno iskreni, ali vrlo cesto se i u umetnosti mnoge stvari dešavaju na nivou pakovanja. Ako i imaš šta da kažeš, najteže je to reci kratko, jasno i efektno, a da ne bude prosto i banalno. Upravo da bi se prikrila ta banalnost, koja stoji iza vecine produkcije, ona se pakuje i mistifikuje i time smo se mi u nekim radovima direktno bavili. U radu koji je bio izložen u Vršcu, zamolili smo dr Vladimira Trajkovica sa instituta za molekularnu biologiju, inace našeg dobrog prijatelja, da uradi rad 'za nas'. Mi smo bili samo 'producenti'. Uzeo je jedan od njegovih objavljenih naucnih radova koje se bavi 'uticajem pentoxilina na proizvodnju nitrikoksida' u celijama, i koji je dakle, strogo strucno, medicinsko i dovoljno netransparentno štivo iz oblasti imunologije. Mi smo samo premestili rad u naš ambijent i zasitili ga mistifikacijom, napravili od njega science-fiction izveštaj koji se cita na americkom engleskom, dodali smo zvucnu kulisu i disko-kuglu da baca zvezde. Ali, to i jeste 'umetnicki' rad, zato što sva prekodiranja u mistifikaciju mogu da se išcitaju, upravo zbog prisustva jednog vidljivog ironicnog elementa - kugle koja istovremeno izgleda kao neki 'kristal saznanja'. Ljudi su prevareni i opijeni, ali imaju svest o tome gde je prevara i uživaju. Ne znam da li sve to doprinosi rešavanju informatickog haosa. Mi ga proucavamo, poigravamo se s njim, negujemo ga možda, ili ga zaobilazimo, sve to mogu biti dobre strategije V.T.: A istina ? Koliki je stepen njene izdržljivosti u borbi sa kompromisima zadatim od strane društva i njegovih potreba za umetnošcu? p.RT™: Duhovnost je ipak neminovna potreba društva,
i na kraju suština svega, a nje nema bez istine, ali rekao sam vec
da umetnost nije jedina koja do nje može da dopre, narocito danas. V.T.: I u tom smislu ti minimalizam daje priliku da se koncentrišeš na suštinu. p.RT™: Sigurno. Mi jesmo 'minimalisti' u duši, mada se to ponekad u našem radu ne vidi. To nije onaj formalni minimalizam, ali jedna svedena vizuelnost svakako ukazuje i na njega. Pitanje pecata individualnosti, 'aure stvaralaštva' i onog što se možda pateticno naziva 'tragom umetnikove duše' ostaje otvoreno iako nije više moderno. Taj pecat se ne realizuje više kroz likovnost, vec najviše kroz koncepualnost radova. Umetnost može da preuzme formu komunikacijskih tokova, koristeci se raznim vidovima informaticke razmene, ali može tako i da izgubi svoje bice. Ako predemo prag kompromisa i krenemo da se udvaramo, ne samo ljudima, vec ocekivanjima, kapitalu, institucijama, zakonitostima, nestaje autenticno bice, ono koje npr. umetnost razlikuje od ostalih vrsta ljudskog saznanja. Sa druge strane, pristajanje na kod medija, na jezik medija, ne mora da bude kompromis, jer to je jezik kao i svaki drugi, neutralan sam po sebi, koji možemo da iskoristimo na ovaj ili onaj nacin. Naš problem je prevelika kolicina dubreta u medijima, koja nam stvara predrasudu tj. privid da samo ono može da postoji. To je zapravo jedna neutralna sredina, koja može i na dobro i na loše da se iskoristi. V.T.: Serijom cross-over projekata, kojoj pripada i pomenuti rad 'and it is still to be explained…' sa prošlogodišnjeg Bijenala mladih (pre toga 'Art gloves', radovi sa lingvistickim timom Ostojic/Kolundžic), poigravali ste se u granicnim podrucjima umetnosti i nauke i pronašli/mistifikovali ona mesta koja nauku cine ezotericnom, intrigantnom a umetnost stavljaju u tokove supermoderne, hi-tech, reklo bi se. Odakle potreba za ovakvim radovima i gde ce se po vama susretati artisticki i naucni poduhvati u buducnosti? p.RT™: Mi smo se, konkretno zainteresovali za mesta dodira nauke i umetnosti sa pocetkom saradnje sa imunologom, dr Vladom Trajkovicem na projektu 'Art Gloves'. Pre toga nas je citava serija slika, susreta i iskustava dovela do toga da laboratoriju doživimo kao mesto na kom se prave i 'umetnicka djela' a da se i ne zna. Atmosfera laboratorije, koja nosi imidž racionalnog proucavanja ali istovremeno iracionalnog, alhemijskog, pruža pravu fascinaciju i mogucnost paralele sa umetnošcu. Ipak i u Laboratoriji, kao i u Ateljeu postoje male banalnosti… To nam je cak bilo interesantnije. Zna se da danas u nauci može da funkcioniše samo timski rad. Ali svaki ljudski tim, pa i onaj 'uzvišeni' naucni, pati od ljudskih slabosti, nemoci, pitanja o smislu, sujete… Opšte je mesto da više nema velikih otkrica, nema više velikih istina koje mogu da se otkriju (u ovoj realnosti, prim. V.T). Takav rasplet je i u umetnosti. V.T.: Gotovo kompletan vaš dosadašnji rad može se problemski podeliti na dve, podjednako zastupljene i iscrpljivane, idejne niti. Sa jedne strane su radovi okrenuti licnosti i njenom funkcionisanju u mehanizmima društvene netolerancije, a sa druge strane su oni koji se bave preispitivanjem i lociranjem pojma umetnosti u u aktuelnim društvenim i para-društvenim okolnostima. S obzirom na ovako polarizovan stvaralacki koncept, kako vidite kretanje i razvijanje vaše umetnosti u buducnosti, tj. da li cete nastaviti da se bavite ovim problemima ili cete se, možda, koncentrisati na jedan od njih? p.RT™: Tacno je da se mogu razlikovati te dve linije u našem dosadašnjem radu. Pre svega stoji ta koja govori o umetnosti, u neku ruku o apstraktnim stvarima, o teoriji i, uslovno receno, nasuprot njoj, ona koja se bavi ljudskim, svakodnevnim problemima. Prva od njih, koja se može tumaciti kao neko 'obracunavanje' sa umetnošcu, možda se sve više stapa sa ovom drugom, linijom razmatranja ljudskih sitacija u društvu i mislim da je to putanja kojom ce stvari nastaviti da se krecu u buducnosti. Ipak mislim da tu nema toliko razlicitosti, ali opet, ni slicnost se nije dala lako uociti. citava potreba za distanciranjem od 'umetnosti' je upravo od gadenja umetnicarenjem, 'pametovanjem'. Ona je ipak samo jedna kockica u mozaiku onog što covek može da ucini na korist sebi i drugim ljudima, ali ako umetnost uživa u samoj sebi i zbog sebe živi, onda prema tome treba biti ironican. Kao ilustracija te strane našeg stvaralaštva stoje 'Art gloves' i ili serija dizajniranih ulja radenih za diplomsku izložbu. 'Art gloves' mogu da se gledaju kao paradigma citavog našeg rada, jer iako se bavimo umetnošcu, mi to radimo u rukavicama. Na taj nacin smo ironicni i prema nama samima. Rukavice su, pre svega, namenjena kustosima, istoricarima umetnosti, umetnicima i slicnim ljudima koji se bave umetnošcu, ali se i foliraju, da tako kažem… Mi jesmo umetnici ali sa dozom otklona; bavimo se time, ali i ne moramo time da se bavimo i to i kažemo… Na drugoj strani, radovi koji se bave 'ljudskim problemima' jesu 'Tajana', rad iz Austrije i možda najviše, projekat ANONIMNI AUTORI, koji se na sasvim direktan nacin bavi našom svakodnevicom i koji razara zid izmedu galerijskog mesta i vangalerijske realnosti. Poslednji rad, video „Landscapes/Predeli" pripreman za festival svetlosti u Finskoj, mogao bi da bude pocetak spajanja te dve niti naših interesovanja. Nežan rad o ravnodušnosti… V.T.: U relativno kratkom periodu (dve godine), doživeli ste punu afirmaciju na domacoj sceni (4 samostalne i nekoliko grupnih izložbi), ali ste istovremeno bili veoma prisutni u inostranstvu. Šta je za vas, u tom kontekstu, odnos sa obicnom, gradanskom publikom, koja na izložbu dolazi lišena bilo kakvih predubedenja i koliko vam znaci impresija i reakcija malog, postindustrijskog, hladnomelanho-licnog evropskog coveka? p.RT™: S obzirom da smo zainteresovani za vrstu 'site-specific' rada, logicno je da budemo citljivi lokalnoj publici koja je prisutna u Austriji ili bilo gde drugde; baš zato što današnja umetnost ne opstaje sama za sebe i po sebi, kao što je, nekada uspevala umetnost koja je nudila jednostrano, cisto skopicko uživanje u vizuelnom polju svojih ostvarenja. Socijalno okruženje je neminovno prisutno i umetnost prirodno mora biti uvezana u kontekst u kom postoji. Vecina naših radova je takva da u njima smisao može da pronade i Austrijanac, ali isto tako taj rad nešto znaci i kad se donese ovde, ne traži dodatne elaborate. Bežali smo od pukog ugadanja mestu i od operisanja podacima koji su prepoznatljivi samo u lokalnim prilikama. Vrlo nam je važno da ne budemo 'pretjerano site-specific'. Rad, napravljen za skup od pet ljudi zainteresovanih za savremenu umetnost, jeste u neku ruku jalov. Problem citljivosti može da bude i druge vrste… U prošlosti su stvoreni mnogi radovi, vrlo cesto neprihvatani od širokog kruga ljudi, a za koje se posle ispostavljalo da su remek-dela. Nama je jedna od primarnih stavari da isti rad može da cita i izuzetno obrazovan covek, ali i onaj koji ne raspolaže nikakvim vizuelnim ili cak, opštim obrazovanjem, barem na nivou 'cudno mi je'. Ako jedan rad može da se objasni, do njegove suštine, za 15 sekundi, a isto tako da o njemu može da se napiše citav elaborat, onda to ne govori samo o nivou necije erudicije, vec i o kvalitetu samog rada. Tome težimo. V.T.: Rad sa poslednjeg Bijenala mladih o kom je vec bilo reci nekog bo mogao da podseti na rad novosadskih umetnika Dautovic/Vilcek/Maruna, sa prethodnog bijenala, a možda i na još neke radove vojvodanskih umetnika naklonjenih instalaciji i videu. Uz, vec pominjane, APSOLUTNO i s obzirom na tradiciju novosadske konceptuale 70-ih, cini se da ovaj grad, uprkos mracnoj i ucmaloj situaciji u kojoj se našao ( živeci u senci prestonice, ali, pre svega pod ožiljcima amputacije identiteta), ipak neguje vrlo odredenu umetnicku tendenciju. Kakva je vaša procena kvaliteta i vitalnosti te scene, posebno onog njenog dela koji smatrate bliskim vama ? p.RT™: Sigurno da Novi Sad, po kvalitetu ljudi ne
zaostaje za Beogradom, ali kako je Beograd mnogo veci, tj. u njemu živi
više ljudi, samim tim je i veca šansa da odredeni broj umetnika
uspe da se održi. Opet, mi se ne vezujemo za novosadsku scenu 70-ih,
verovatno ni 80-ih. Nismo živeli u tim godinama i ne znamo detaljno
šta se tada dešavalo, nije nas ni briga. V.T.: Prošle godine je ustanovljena organizacija UA!US (United Artists Under Sanctions). šta je bila vaša namera za pokretanje jedne takve institucije i kakva je njena sadašnjost, a šta bi mogla da bude njena buducnost ? p.RT™: Na veci deo ovog pitanja sad sam ti odgovorio. Teoretskim delom, UA!US je asocijacija koja prvenstveno ima nameru da bude okrenuta onim sredinama koje medunarodna zajednica stavlja u neku vrstu karantina. Ova inicijativa teži proucavanju realnosti u tim sredinama, a to je ogromna teritorija, na kojoj živi više od 3 milijarde ljudi. U svakoj od tih malih sredina (Pakistan, Kuba, Libija, Kostarika, ali i Rusija, Kanada, Kina) postoji i vrlo autenticna umetnicka scena, nama u vecini slucajeva nepoznata. UA!US ima za cilj okupljanje umetnika koji dolaze iz takvih sredina, jer mi se ne mirimo sa pricom da su sankcije samo zlo, koje koristimo kao izgovor za sve, vec naprotiv smatramo da one mogu da proizvedu i cudnu i kvalitetnu situaciju što se umetnicke strane tice. UA!US se ne ogranicava samo na promovisanje produkcije koja se direktno odnosi na politicke, ekonomske ili kulturne sankcije, vec se istovremeno bavi položajem umetnika u okviru društva koje je sankcionisano, jer u takvom društvu deluju i unutrašnje sankcije. Takode, u zemljama koje nisu direktno pogodene sankcijama, postoje nevidljive sankcije prema odredenim grupama umetnika, zasnovane na najrazlicitijim osnovama. Stoga UA!US posebno istice znacaj umetnikovog kritickog stava prema tom društvu. Jedan od, možda najbitnijih, ciljeva je svakako da ta institucija uspostavi odredena finansijske kanale koji bi pomagale novosadsku scenu, ali i pomagali u dovodenju stranih, zanimljivih umetnika u Jugoslaviju. V.T.: Umetnost druge polovine XX veka donela je mnoge primere autorskih tandema, asocijacija, grupa, što je kod nas kulminiralo 70-ih u okviru konceptuale.Uocljivo je da se pojave ovakvih umetnickih orkestara, porodica, a danas profesionalnih timova vezuje za krizne periode u skorašnjoj istoriji. Kakav je vaš osecaj zajednickog rada, da li postoji nekakva podela poslova u p.RT™ i uopšte šta vas je dovelo do toga da postanete umetnicka asocijacija ? p.RT™: Podela poslova postoji, jer normalno je da smo talentovani za razlicite stvari, a naša priroda cini da to nadopunjivanje funkcioniše potpuno intuitivno. Jednostavno, osecali smo da je to najproduktivniji vid rada. Svest o uslovima u kojima radimo dovela je do takvog stepena organizacije. U pocetku smo se družili na akademiji, vremenom smo shvatali da imamo slicne ideje, da bismo na kraju poceli zajedno da realizujemo projekte. Kao pravoslavci smo svjesni da je ovaj vid rada u 'sabornosti' najbolji, a takode je najbolji i za izgradnju licnosti, za vežbanje trpljenja, smirenja, za lincovanje sujete i gordosti, koja je glavni razlog razdora u svakoj vrsti zajednickog rada. Nekako prirodan sled stvari bio je da pocnemo da radimo i izlažemo zajedno. Tako se, ono što je u nauci ili ekonomiji ustaljena praksa, a to je timski rad, polako pocelo ostvarivati i u umetnosti, što danas uopšte nije redak slucaj. V.T.: Gde je, po vama, mesto profesionalizacije u aktuelnoj umetnickoj praksi i šta vam je kao pouku, u tom smislu, doneo boravak u inostranstvu, a šta na domacem tlu ? p.RT™: Sigurno da ta nota 'profesionalnosti' mora
da postoji, ne zbog lažnog imidža ili pakovanja, vec zbog lakšeg
i produktivnijeg rada. Ako saradujete sa institucijama i na istoku i na
zapadu, one vam namecu sasvim odredene nivoe profesionalnosti. Ako dolazimo
u kontakte takvih vrsta, morate za njih biti pripremljeni, što podrazumeva
sredenu arhivu, slajdove, potpunu dokumentaciju, prosto zato što
je to jedini nacin da odgovoriš na najrazlicitije zahteve. To je
ocigledno. Ne možeš smisliti elaborat o nekom radu za 20 minuta
ili reci ne znam. Prosto tako više ništa ne funkcioniše.
To ne sme da bude nikakav teret za umetnika, to je jedan normalan put
koji nikako ne šteti umetnickom radu, vec ga samo bolje organizuje.
Našim imenom 'produkcija…', mi taj momenat pomalo i ironišemo. V.T.: Kad pominješ institucije, mogla bi zvucati zanimljiva vaša prica o saradnji sa Fondom za Otvoreno društvo tj. Centrom za savremenu umetnost, koji je cesto bio na meti raznih kritika, pre svega zbog njihove politike formiranja scene, elitizacije i stvaranja neke vrste 'zatvorenog društva'. Kakav je uopšte vaš stav o funkcionisanju jedne takve organizacije na ovim prostorima, u ovom vremenu i šta bi bile moguce posledice njihovog eventualnog izlaska sa naše art-scene ? p.RT™: Problem sa svakom fondacijom sa konceptom je taj da ona neminovno, htela to ili ne, mora da se ogranici na jedan broj ljudi. Tako se namece i pitanje izbora, koje je upravo u interesu ocuvanja fondacije i samog novcanog fonda. Centar za savremenu umetnost u Beogradu ima svoju politiku koja je prosto nužna i ne treba je ocenjivati, ni kao dobru, ni kao lošu. Njihov izbor je bio odreden broj ljudi koje ona prepoznaje kao zanimljive i nastavlja da 'gaji' i to je ono što bi i svaka druga fondacija, na njihovom mestu, ucinila. Da li je elitizam kriterijum njihovih izbora, drugo je pitanje. I mi smo u 'njihovom izboru' na kraju krajeva. V.T.: Misliš li da je kljucni problem nepostojanje drugih fondacija, koje bi vodile i drukciju politiku? p.RT™: Upravo to. Njihova fondacija je jedina
tog tipa i, zaista je šteta što ne postoji nekakva druga organizacija,
koja bi podržavala veci broj umetnika i oformila neku možda
drugaciju scenu. Mislim da ce period mecenarstva SCCA na umetnickoj sceni
kod nas, ali i uopšte u istocnoj Evropi, ostati upamcen, jer je,
prosto, jedan odredeni tip umetnosti dobio priliku da bude finansiran,
a kvalitetan je, i ne bi nikako drugacije mogao da izade ne scenu. Sad,
kad se taj fond ugasi videce se ko je ustvari nešto uradio, ko je
bio sposoban da od te finansijske injekcije ostvari nešto što
ce i dalje moci da funkcioniše i da se razvija, a ko je opet bezbrižno
rastao pod njihovim okriljem praveci fashion 'multimedijalne' projekte,
a sad ce se vratiti uljanom slikarstvu, na primer. V.T.: Verovatno ste napravili planove za sezonu 1999., na prvom mestu tu je Mediteransko Bijenale Mladih u Rimu, gde cete 'nositi dres sa državnim grbom'. Kako bi trebalo da izgleda vaš nastup tamo i šta ce se još desiti, a što možete da nam otkrijete ? p.RT™: Ostvarivanje planova za tekucu godinu pocinje sa video radom koji cemo da realizujemo u studiju RTS-a. To je naš drugi video rad, paniran je za februar. U aprilu idemo u Bec, na poziv KulturKontakta, dobili smo od njih i finansije za tromesecni boravak u sklopu njihovog programa 'Umetnici u boravku'. Posle toga dolazi to Bijenale u Rimu, koje okuplja vrlo širok krug mladih umetnika. Tamo izlažemo rad iz Vršca, Art Gloves i video. Pokušacemo da odgovorimo i na poziv TRAFO galerije iz Budimpešte na temu umetnost/nauka, ali to je takode u junu. To bi bio neki polugodišnji plan. Postojala je prica o odlasku u Finsku na 'Festival svetlosti', ali nikako nismo mogli da dobijemo vize. Taj kontakt je ostao otvoren, tako da se nadam da cemo u Finskoj ipak nešto uraditi. I dalje smo u borbi.
|