p.RT™

odstampaj tekst

…......

Prošlo je više od osam meseci od izdavanja Intermedijalnog Flasha, i evo pred vama je ponovo taj isti casopis ili bar njegovo specijalno izdanje, u skracenoj formi. Posmatrajte ga kao izvestaj o planovima, zgodan prewiew buducih projekata, ili barem kao izveštaj naših tekucih prilika u asocijaciji. Dobili smo nove sponzore, GAP i Pradu
ustvari,
lažem. Lažem, ništa se nije dogodilo. Sjedili smo ovde u ateljeu, ili tezgarili raznorazne godišnje izveštaje, i sve nešto tako. Jovan je postao vrlo zadihan od posla, kupio je sebi mobilni. Bili smo u Rimu, lepo nam je bilo, ali sve što je lepo, brzo se zaboravi. Da nemamo slike sa svih tih udobnih ruckova po rimskim restoranima, mislio bih da sebe lažem. Izložba više-manje. Kupili smo sandale i cipele, ponovili se sa velikim metalnim satovima. Nismo obilazili znamenitosti, drugi put, sad smo imali samo sedam dana. U Pradin butik nismo ulazili jer je jako ozbiljan. Italijani lepo žive, skoro da lažu, ali, ne lažu.
Onda smo pravo iz aviona sišli u Trafo galeriju u Budimpešti, to je sad jedno hit mesto, i jako je dobro kad se tamo izlaže, pa smo tamo stavili Trajkovica. Onda smo sreli puno beogradana, Srkija koji zauvek odlazi za Tel Aviv, i svašta lepo. Imali probdijene noci oko srpskog pitanja, ali sve uz vino. Da, i pokazivali casopis kao sumanuti, nekakvi dogovori, ponude, iduci broj na engleskom, onda bili pozvani na ekskluzivnu i zatvorenu žurku samog umetnickog krema u Budimpešti. Opet nekakvi dogovori, pozivi za okrugli sto na kom bi se naklapalo sve sa prevodiocem i kamerama, rasvetom. Sva ta slava, Bože...
Ali da ne zamaram, sve u svemu ništa.
Ovde nekako ipak lepo.
Nekakve "inicijative", konsolidacije, ipak porušeno je štosta, kome je uopšte do umetnosti i takvih stvari, "spajajmo obale muzikom", kulturni dogadaji bedni.
I sad, naravno, prestajemo da se bavimo svim tim vizuelnim "šta-god-to-bilo", Radišic prelazi na intezivno sviranje raznoraznih Bahovih svita na gitari, lomi prste desne ruke na Lobosovim etidama, intezivno se dopisuje samo sa gitaristom Goranom Ivanovicem i jednom recju leci živce; Trkulja kupuje svoj prvi mobilni, odlazi na svoja prva poslovna putovanja i ruckove u društvu ljudi koji imaju puno para. Radišic i dalje prica samo o gitari, kako je teško svirati ravnomeran tremolo i slicno, pa Trkulja zakljucuje da je vreme da se napravi i taj koncert, od koga je do dana današnjeg ostala samo velika fama, jer ovaj nije bio spreman da svira pred publikom...
U celu stvar se ukljucuje i Mark iz Australije, zapravo Marko, Zoricin brat koji ima osamnaest godina i kome je "ovde sve super" i zbog koga se celo društvo ponovo vraca u pubertet i pocinje da ide po žurkama. Na jednoj od tih žurki blista izvesna Nataša Gvozdenovic i Radišic odlucuje da je intervjuiše itd itd, oni se smuvavaju
Na drugoj strani, projekti.
Izvanredne trash monodrame snimljene na kasetama, u kucnom improvizovanom studiju, izranjaju odnekud, iz nekih kesa po ateljeu. Ne pitajte šta je to sve, osim zapisa onog što govori druga, podvojena licnost, jedne drage osobe koju mi poznajemo, i za koju se nikad ne bi moglo reci da je sposobna za tako nešto. Potrebno je samo malo dobre postprodukcije /a i produkcije/, i imacemo još jedan nepretenciozan, cak duhovit hit prepun bosanskog šarma ali i socijalne gorcine, izrecen iz usta jedne osobe, u lucidnim intervalima 95-97. godine.

......

nazad

ostali tekstovi

home page